Balkanska krcma
Zakuni se. Kunem se!
Na uglu Daytonske i Ohajske ulice, u sred vašara, odjednom i niodkuda, osvanu kafana sa velikim natpisom «BALKANSKA KRČMA» u kojoj je šefovao Ričard, zvali su ga «Riči», a pričalo se i dan danas se priča da je pravi vlasnik te krčme bio i ostao Bil - «Švaler Bil». Nastala je sa procjenom bogatog ulova.
Pitate se otkud sve ovo znam, kad je staro 13 godina.
Reći ću vam iskreno. Sve ovo mi ispriča jedan gost te krčme, pod uvjetom da sačuvam tajnu njegova imena. Obećah. Veli, samo dok ne prođe historijska distanca. Zakuni se. Kunem se!
Krčma sa prvim danom otvaranju živnu. Kako i ne bi , kad je «BALKANSKA», a posjetioci, gle čuda, gotovo sve sami balkanci. Došli tu s cirkusom. Narod časti.
Među gostima su se isticala trojica. Jednog su zvali «Sloba», drugog «Francek», a trećeg jednostavno «Aljo». (Sve mislim, odnekud mi poznata ta imena, ali nikako da se sjetim.) Oko njih su se tiskali njihovi udvarači, dobacivali po koju u stilu: «Tako je šefe», «Pokaži im mjesto gdje se konji vežu», «Ti si prvi, mi smo iza tebe» i vidno šljokali. Pa, kad je džabe. Njih trojica su galamili, vrištali, psovali, ujedali se – za srce naravno, ali se nisu razdvajali. Sloba i Francek, kao da su željeli nasamariti Alju. Ili mi se čini. Dobro su se sporazumijevali. Kad bi vriska dostizala točku usijanja, ustajao bi Riči i galamio: Nemojte da vas ja pošaljem...znate već gdje! Držim ja još jednu, europsku krčmu «zatvorenog tipa».
Kad se i trećoj čašici po redu ugledalo prazno dno, otpoče priču, a ko će drugi do Sloba.
- Sad vam je Hrvatska, ne samo lepa, nego i čista - reče Franceku.
Aljo dobaci:
- U pravu si, mada bi logičnije bilo da si u zatvoru!
- Hvala! Tražili ste , gledajte. – promrmlja Francek. Čovjek je naše najveće blago, a mi svoja bogatstva čuvamo pod ključem.
- Nikad neću prežaliti onu čarobnu formulu svoje države – zamišljeno reče Sloba.
Kakvu formulu? – uglas će ona dvojica.
Ono 6-5-4-3-2-1 = SFRJ.
Koješta!
Nije koješta:
6 REPUBLIKA
5 NACIJA
4 JEZIKA
3 VERE
2 PISMA
1 DRŽAVA = SFRJ
Naš put je bio zaista bio autentičan. Nikome više ne bi palo na pamet da ide njime. – pohvali se Sloba.
Podalje od gužve, sam samcit, sjedio je jedan neupadljiv gost, ispijajući Coca Colu, ne ličeći na ostale balkance. Priča se da je i on s juga, te da je i on došao sa njima, ali o svom trošku, i da je došao provjeriti kako funkcionira američka demokracija. A zašto, ko će to znati. Pažljivo je slušao čavrljanje one trojice i s vremena bi na vrijeme izustio po koju primjedbu, onako za sebe. Naćulio je uši da čuje nastavak razgovora. Kad je to Sloba izustio, on prokomentira:
– Vidi ovoga, Boga se ne boji, a ljudi ne stidi. U svemu je loš, ali je dobar primjer.
U tom momentu Francek nadjača sve:
- Ne kukajte za boljim vremenima, jer samo teška ulaze u povijest.
- Istoriju valjda – dobaci Sloba.
- Historiju – zadovoljno se nasmiješi Aljo.
- Da ljudi, život je kao dječje gaće, kratak i usran – opet će Aljo.
- Jest da sam pao s konja na magarca, ali još uvijek jašem – isprsi se Sloba.
- Nisam ja ni prvi ni posljednji koji je posljednji.
- Ne budi lud da obraz čuvaš kad ti guzica strada – dodade Francek.
U tom momentu, Ivo , u svom elementu, reče za sebe:
- Malo je u Bosni ludih, na ovoliko pametnjakovića. I dok on otpija Coca Colu, Aljo naglo ustaje i kreće prema toaletu. Sloba će zajedljivo.
- Gdje ćeš to, «ah moj Aljo...»?
- I mali ljudi imaju veliku nuždu – dobaci Aljo.
- E, lijepo im doskoči Aljo, - reče Ivo, pa dodade:
- Mnogi će ovdje iza sebe ostaviti nešto, ali samo kad čučnu.
- Ovaj me uvijek podseti na onog Aliju i 22 miliona Sirotanovića – reče Sloba, okrenuvši se Franceku.
- U njegovom pašaluku, vala, početak života označen je simboličnim sađenjem žalosne vrbe. Za sada jedino ona dobro napreduje. – naruga se Francek.
Uto se vrati i Aljo.
- Lakše se diše! – prokomentira, lako uzdahnuvši.
- E, moj Aljo, je li opet bilo: «Što se dublje klanjaš, staržnjica ti viši položaj zauzima» - neukusno će Sloba.
Alija zaškrguta zubima.
- Nemoj da zovem NATO, znaš da su ovdje preko ograde. Šefe, ovaj, Riči, intervenirajte – ljutito će Aljo.
- Nemojte da vam ja... ko papagaj ponavlja Riči.
- Ti Slobo, kad ćeš već jednom početi popravljati svoj loš glas – reći će ponovo Riči.
- Više volim da me bije loš glas, nego dobar NATO, ovaj siledžija,- odbrusi Sloba ciljajući na Ričija, pa još drskije dodade. – Kad se moj stav smekša, Vaš se ukruti.
- Ostavimo se toga, - dobacuje Francek, - nego, reci ti nama kako je u tvom pašaluku, dragi Slobo?
- Živimo u naprednom društvu, bolje nismo ni zaslužili. – brzo će Sloba. Mi smo za promene, ali niko neće sa nama da se menja. – opet će, pa nastavi: - Prete mi novim sankcijama, ne dolazi u obzir, i ove jedva kršim.
- Ovaj je dobro popio, - reče Ivo. - Trebao bi da plati unaprijed.
- Crni slobo, crn si toliko da i u podrumu bacaš sjenku. – reče Aljo. A sjećaš li se kad su ti horski pjevali:
- «Slobodane, bela vilo, prosto te je gledat milo. Slobodane, ti si komunista, volimo te ko Isusa Krista!».
Ma nije moguće da je to on. Šta reče Aljo i osta živ. Sigurno nisam dobro čuo. Pa, gužva je.- ote se Ivi.
«Slobodane , naša diko, ne može ti ništa niko» - zajedljivo će Francek. Ali, to važi samo u tvom pašaluku – da se osigura dobacuje Francek.
E, sad je dosta – namršti se Sloba- Riči, oni vređaju, mada mi pesme gode. A, kako se kod tebe pevalo, misliš da ne znam.
„Srbi u Srbiju, komunisti u Rusiju, a ko nosi U, nek ostane tu».
Nomoj, čuće te ko!- oprezno će Francek, pa kad primjetiše da je i Riči naćulio uši da čuje njihove poskočice, u znak dobre volje, zapjevušiše sevdalinku:
«Nema te više Alija...»
Ma, zar je to on. Što će on tu. Alji ne bi drago, ali ošuti. Nećemo više zezancija. Reci ti nama Slobo, kako uspijevaš ostati na vlast tako dugo u svom pašaluku, pa još namjeravaš i da se širiš? – upita Francek.
Prosto. Primenjujem Deset Božjih zapovedi, s tim što sam prvu malo modifikovao i ona kod mene glasi:
«Ja sam vaš Predsednik, i drugih Predsednika nema uz mene.»
Rekao si veliku mudrost- brzo će Francek – pa to je kod mene već od prvog dana moje vladavine.
Nisi čuo do kraja – brzo će Sloba. U Ustavu moga carstva još piše:
Tačka 1. Ja sam u pravu
Tačka 2. Ja sam uvek u pravu
Tačka 3. Ukoliko je opozicija u pravu, primenjuje se tačka 1 i 2.
Opet mudruješ – reći će Frarncek. Što će ti ova treća točka. Ja tako komplicirane formulacije ne upotrebljavam. Kod mene nema nikakve „oporbene situacije“.
Vidi, majku mu, tu je savremeniji od mene- reći će Sloba. Tačno, uvek postoje dva mišljenja. Moje i ono pogrešno. – opet će Sloba.
Moje mišljenje kad je formirano, ne dopuštam da me zbunjuju činjenicama. – hrabro će Francek. Ja sam svome narodu rekao: dajte mi deset godina i ostvariću vam petogodišnji plan. Ostali se zasmijaše, a Ivo prošaputa: Tu gdje je veliki vođa, mala je demokracija.
A što ti tu šutiš Aljo? Šta tebe muči? Dok mi ovdje lomimo koplja, moderno naoružanje se dotura u Sarajevo. Je li tako?- zajedljivo će Sloba.
Gdje padne humanitarna pomoć, tu trava ne raste - slegnu ramenima Aljo.
U mom pašaluku, jedino rješenje u ovoj prilici su umjetna vedra čela.
Šta pričaš? Pa tako je i kod mene – brzo će Sloba. Neki dan moj mezimac Marko veli: Tata, daj mi tri crvendaća. Kažem mu, znaš li ti sine šta danas znači „crvendać“? Znam, zato i tražim tri – pa još dodaje: Dajem tri partijske knjižice za jednu štednu. Otkuda mu to. Da ga nije majka poslala. Meni se odmah smrkne kakda se ona pojavi. Ni meteorološku prognozu više ne gledam. Ona mi vedri i oblači – jadikuje Sloba
.
Ista moja – brzo će Francek. Sinoć me opet grdila. Pokazao bih ja njoj zube, ali ne znam u kojoj sam ih ostavio čaši.
Kako to pričate o ženama? Sve ste govorili da su naše žene najzaostalije. To nije iostina. Turkinje su zaostalije. One i dan danas žive pod turcima – reče sav važan Aljo.
Ha, ha, ha...
A ono sa tvojim sinom izgleda kao dobar vic. Da vam ja ispričam jedan naš.
Hajde pričaj!
Vratio se kući Mujo iz opkoljenog Sarajeva sa džakom punim brašna. Svi se skupili vidno radosni. Neko upita: Mujo, otkuda ti vreća brašna?
Mijenajo sa UNPROFORCIMA.
Pa šta si mijenjao?
Lignje!
Ama, otkuda ti lignje?
Šta oni znaju da se mi sunetimo.
Dobar štos. Francek, Znaš li ti kakav vic? Znam.
„Došao moj zengovac sa ratišta kući u punoj ratnoj spremi. Dočekala ga majka sva radosna i radoznala. Pita: Sine dragi, što je to na tebi? Kako što je: puška, pištolj, redenici, bombe, granate.
Dragi sine, štao će ti to? Što se sa tim radi? Evo pogledaj. Vidiš li onaj poljski WC. Vidim. On uze jednu bombu i baci je u tom pravcu – pa upita: Jesi li vidjela? Sad ga vidiš, sad ne vidiš.
Jest dragi sinko, ali ti ni oca svoga više nećeš vidjeti“.
Tužno i ružno – uglas će ona dvojica, vidno se ljuljajući. Šljivka je uradila svoje. U tom momentu bližio se fajront. Riči stupi pred balkanske goste i reče:
Vrijeme za polaganje računa.
Što sam skrivio? Zašto ja? – molećivo će Sloba.
A zašto ja? - upita Francek. Sloba je prvi počeo.
Račun nego šta – reče Aljo.
Račun za lokanje – mirno će Riči.
Ah, sada je lakše. Jesi nas prestrašio – reći će u glas Francek i Sloba.
Pa da platimo. Evo vam račun, a platićete mi u Hagu, zadovoljan je Riči. Tamo držim krčmu zatvorenog tipa. Jarani se zgledaše, ali ošutješe. Primjetili su da se Riči ne šali. Sa njim se nije igrati kao sa Aljom.
A sada na posao!.
Sva trojica su se bez riječi povukla u separe i počeli nešto pisati, crtati i razmjenjivati neke karte. Slugamna nije bio dozvoljen pristup separeu. Priča se da je to veče, na tom mjestu i iz toga sta "likovnog vaspitanja" nastao Daytonski Ustav BiH. Kad se s ove distance pogleda, izgleda da i jeste.
I tako, bio je vašar, a na vašaru, baš kao na vašaru. Balkanske krčme su svuda iste na svijetu.
Obećao sam svom sugovorniku da neću odati tajnu. Zakleo se. Pitao me međutim još jednom: Vjeruješ li ti u ovo? Hoćeš li objaviti ovo na Dom@ljevac.com. Rekao sam mu: Hoću!
Rekao je kratko: Lažeš!
Još dugo zatim nisam skontao na koga to ona trojica liče, ali kad upalih TV i primjetih neka lica koja se više vrte na TV od Merlin Monro, Angele Merkel i svih predsjednika svijeta zajedno, dosjetih se.
Pa tačno: Onaj Francek liči ko jaje jajetu Slobodanu Miloševiću, srbijanskom predsjedniku, onaj Sloba, ko da je brat blizanac Hrvatskom predsjedniku Franji Tuđmanu, a onaj opet Aljo, ma, on je ko saliven Bosanski Predsjednik.
A ko je onda bio onaj Ivo?
Još ne znam. Moram čekati povijesno - historijsku distancu.
Kesić Đuro - Pole
