Susret
Srela se naša dva zemljaka, koji već par godina žive u Holandiji u Puppenbeeku. Gdje bi drugo, nego ispred sandučića u koji se ubacuju formulari za socijalno.
Sakib Lee Mlivic
- Đe si, Zemo, kućo stara! Šta ima?
- Evo me, gdje si ti? Nema te nigdje kao da se kriješ da te ne isporuče u Den Haag, ha, ha!
- A ti baš posve slobodno hodaš kao da si optužen za ratne zločine, ha, ha, ha!
- E, moj Zemo, samo ti je do šejtanluka! A ja se ubih od silnih briga!
- Šta kažeš, ti se brineš?! To mi nikako ne liči na tebe!
- E, kako ne bih! Ovi formulari me ubiše! Svakog mjeseca samo trči i predaji formular. Ako slučajno zaboraviš, ne daju ono malo crkavice. Evo, ja nisam ni ovaj papir ubacio, a već se sekiram za idući mjesec, jer šta da se zaboravi?!
- Uh, sad i meni pokvari raspoloženje! Čim mi te formulare spomeneš, meni skoči pritisak i moram doktoru. I meni je muka donositi formular, ali još veća kad ga treba ispuniti! Kad samo vidim ono pitanje, u kojoj sam firmi tražio posao, smrkne mi se! Ko će se sjetiti tolikih firmi i kako paziti da ne napišeš svakog mjeseca istu, pa da te otkriju ?! Mora čovjek i o obrazu voditi računa!
- Tu si potpuno u pravu, obraz iznad svega! Mi moramo dobro paziti da ne osramotimo našu Bosnu. I meni je to stalno na pameti pa kad god me uhvate u prodavnici da nešto uzmem, ja kažem da sam Grk. Počnem nešto da mrmljam bez veze, a kako niko ne zna grčki, ja spasim obraz i sebi i domovini. A u autobusu kad me uhvate bez karte, ja se pravim gluhonijem. A, ne dam ti ja na Bosnu!
- Tako i treba! Već, da te sada nešto pitam: jesi li gdje tražio posla, ali onako, ozbiljno?
- Šta ti je, bolan, jesi li ti normalan?! A šta misliš da mi ga ponude, pa šta onda da radim? Pametan čovjek ne navlači sebi belaja bez velikog zorta. A ti?
- He, he! Već si sve objasnio! Mene su neki nagovarali jer, vele, postaje opasno. Kao, šuška se da će one koji ne rade natjerati da idu u školu. Kakva škola, nisam je ni u Bosni volio! I to još da učim holandski jezik, koji nigdje u svijetu ništa ne znači!
- Stani, ba, pa ja sam morao krenuti u školu, išao sam čitavu heftu dok nisam izmislio neku bolest. A ti znači nisi ni polazio?
- Ma kakvi, nije se s tim igrati! Teško onome ko krene, taj se teško izvlači! Ti si jedan od rijetkih sretnika koji je uspio spasiti glavu!
- Moram ti priznati da nisam znao da si tako vješt igrač! Svaka ti čast! Nego, da te pitam šta ti radiš u slobodno vrijeme?
- Koje slobodno vrijeme, šta ti je?! Nemam sekunde slobodne! Ustanem oko podne, nekad i prije, zavisi koliko se radilo. Dok se malo odjutriš, popiješ kafu, jedeš, pogledaš televiziju, poštu i koju riječ progovoriš sa svojima, eto ti tri sata. Onda trči navrat-nanos u grad dok se nisu zatvorile prodavnice, da se bude u toku. Mora se u korak sa vremenom. I tu se čovjek nasekira i isprepada, svuda neki alarmi. Samo zakoračiš prema vani, a ono pišti kao da si iznio pola prodavnice, a ne dvije-tri pišljive stvarčice. Pa nam se valja snalaziti. Znaš ono: idu dvojica skupa, pa stane onaj što nosi jednu jeftinu stvarčicu, a onaj što je maznuo pet skupih prođe, pa kasnije sve podijele. Onaj za onu jednu se izvini, i gotova stvar. A šta ćeš, mora čovjek živjeti od svojih deset prstiju. Dok se vratiš kući, ono već mrak, jedeš, pogledaš TV ili odeš kod jarana i već valja u krevet. Kad samo prođe dan?!
- Tako mi je i samom, posve te razumijem. Već da ja tebe pitam, znaš li ide li kakav kamion humanitarne pomoći za Bosnu?
- A od kada tebe poče zanimati humanitarna pomoć?
- Ma trebalo bi malo da skoknem do Zenice, a tako se može ogrebati za prevoz, a i još se ponešto ušićari. A da znaš kako te gledaju kad tamo dođeš, oni misle da sam ja najmanje pola kamiona lično poklonio. Bio sam ja već dva puta pa znam.
- E svaka ti čast, baš si snalažljiv! ‘Ajd i mene ubaci!
- Dobro, pokušaću. A sad žurim da ne zakasnim na sajam auta, daju svakom posjetiocu džaba kišobran.
- Hajde, ja idem do autootpada, zato sam i obukao ovu jaknu. Ima dobre i velike unutarnje džepove. A navratiću i do romelmarkta, znaš da na tim buvljacima ima svega, da i ja šta obezbijedim za humanitarnu pomoć i budem spreman kad krenemo. Znaš da ono pred kraj pijace sve daju džaba, da ne vraćaju kući.
Eto, dragi moji zemljaci, kako nam vrijeme prolazi u tuđini. I kako da ne napredujemo kad smo tako nafakali, mašala?!
Ivo Kobaš
ivokobas@yahoo.co.uk
