Ćulamije su, al moje!
OFRLJE O DOMLJECANIMA!
Roka približi skendžu k svom debelom dupetu, stavi je podase, iščegranjitim ručerdama zgrabi ćitabe koje su ležale tu nedaleko od leđena i kotluše sa spjerinama i onako ofrlje, sa praznim kamišom u raljama otpočne priču o Domlječanima.
- Vodek je plajvajz sve naškrabo. Ovo ni cinderica ne more ispotija zažgati.
- De počmi, šta zvrndaš. Jesi se tu raskobeljio ko kaki betegaš. Toič si reko da su Domlječani šmokljavi, oduvik vjeruješ u njake vještice, svićice, njake vile i kurjake. Dobro sam to uferčio, nakrevelji se Grga. Da je kabil i zveknio bi ga. Al je Roka jači, đe iđe.
Đe će on to o Domlječanima. Prtljao je on još nekoliko ofucanih burgijanja, tu kraj kamare šuške i odnekud ujakovog svitnjaka. Jučer ga posijo.
Cicvara je vrcala na šporetu, napolju je bio kijamet. Na trimu ostadoše kaljače obojice, a Mandina reklja, one stare frajle, spade u avliju, perda je ne zadrža.
Rokine kaljače ofucane, šlajbok mršav ko Andrijino kljuse, izvirio, zeru da ispadne, šklojo zinio iz poderanog džepa, bog te pito koliko je taj ubo, zna se da mu je to bio ćeif, đozluke mu dotrajale, a on , stari kurvar, gubicom ližel liže olbu rakije dude. Kažu od morge. Balac mu se otego do cvola.
Ne seri Roka. Kibicujem ja tebe već duže , sve ispotija, tvom laprdanju nikad kraja. Nisam ja džabe prodevero ovoliko godina. Pelcovan sam ja od taki iksaan. Bolje bi ti bilo da se klempo jedan sakriješ u budžak, tu uz duvar i da buljiš u onaj kredenac iz koga vire Mandine raljike i lonci i po koja žlica kutlača.
- Ko tebe još ferma. Našljoko si se dude i bajate prove, pa si stao izuvidat. A tevabija te željna. Ćulamija ostaje ćulamija.
- Domlječani su bolan dukat suvi. Kaki su Lučani. “U Luku ni ćuku, iz Luke ni ćuke”.
Nisu Domlječani isto što i Martin. Znaš na koga sam begeniso. Onaj iz Srimca. Jebi ga. Taj se naficma ko kaka bula. Onaj što po cili dan prodaje zjale. Betegaš jedoni. Šmanjga od čoeka.Eto, jučer je našljokan odglavinjo prvo do Mikenice, a onda i do Janjine rupe. Djeca su mu ostala revuć, a sna Luja ošla u dućan i nije ni vidla tog svog šmoklju, nakog žgoljavog, vrgo se vajda na svog čiku Matu, jebo ga on, kad je i zašto otišo. Skobila usput jetrvu i čula kako je njen Martin reko da ide na njaki sobet. Akastile na sobet. Jedva ga se otesilila pijana. A kaki su onada Doljanci, Babogredci. Kurac bolji od Domlječana. Zaostaliji su sto godina. A doljankuše! Njia je lako travuljat. Same se puste. Ma i špurnit im ko od šale.
Moče, ni unter ne nose: Đuture, sve su iste. Rospija do frajle, svaka po kopile, a kad i uvati frtutma i njiova kucanja, nijedna se ne vrati neizdrpana. Kake asne od parokove mise i svetog pričestila. Džaba im je ispovidi.
A Bazičanke! Moče one su čestite. One se ostavljaju za zasladit. Za potlja. raskobeljio se furcugaš Roka. Nisu one za šmucanje. One kidišu, njiove su kolnice pune svega, njiovi ljudi nose anjcuge, njiove kuće imaju skaline, one se kupaju u oraniji, idu svaki dan u zadrugu po gas za fenjer, te po stinitu mast, kupit frtalj grudica , divku, joj i sto put slatko, one običaju slavit sto adeta, u nji nema rka ko u doljankuša, njiovi se ljudi ne naljoskaju ko naši Domlječki. Oni loču šljivu, a naši dudu. E, polovku popiju ko od šale.
E sad i ti ne seri. Koda ti je mater bazičanka. Ma zar nje zagondžija nije iz Turjaka , čistokrvni Domlječanin. Ispade mu kamiš, potraži folju i zamota jednu, “nek oči vidnu, kud pare idnu”, mašama prinese žišku.
Kuburi on stalno sa tim na račun Domlječana. Nije te fele da otrpi. Najradije bi ornice uprego Grgi, i oglavinu mu nabio, ajvan je to, obloče se on često, po licu mu danjga do danjge, belaj pa eto.
Voli Turjak ko Domaljevac, samo mu smetaju malo Srimljani. Jebe mu se za Rastićane i Ćoškoviće. Ko jebe Kalištare. S njima je uvik kavdžio. Zbog svićica. Svake ga noći plaše. A vješture!?. One su najčešće dolazile iz Kališta. Ne smije zinit iz čije kuće. Jebali bi mu sve po spisku. Vješture napaduju sise. Skoro uvik mladi udovica. Ili cura. Ne letu na babe i stare žene.
No kake fajde od voga izuvidanja.
Ajde Roka ispripovidaj ti nama ono, kako je Martin nagrabusio sa svojom tevabijom, - poče Grga, al već viđe da je ubrljavio.
Zna da je ispo fukara, al je vakat da se to ispriča.Trunj mu neki upo u oko, nagraiso je s njim, al ih ne ferma kad velu da treba ići Pavi bolničaru. A i kud će njemu, kad su već sto puta zafuntali. Zadnji put mu je Pavo reko : sikter van, smoljo jedoni.
E, vako je bilo!
Znate da Martin ima kamaru sinova. Za života je dosta toga sknadio, zacereka se Roka. Vidi se da zafrkava.Opet uze maše i potraži novu žišku. Skobi se sa buljavim Lukinim pogledom.
Jedan mi je čoek reko da bi njega djeca, kad umre, trebala saranit, ko svakog drugog mrtavca, tu ispred praga.
Pa, zašto baš tu? Pito je Martin. Jesam kod njih zaslužio, ali zašto baš ispred praga- iskoturi Martin.
Ha,ha, ha, - pa da bi djeca imala našto pišat.
I hi,hi,hi, a ha ,ha,ha...
E, ti ga baš u rebra.
I on bi mene, da je živ. Naštelio je on mene već iljadu puta.
Ajmo se razilazit. Ajvani smo. Bezbeli.
Promuntaj ga ženo, da opet nije kake drljage pokro, znaš ti njega. – reče Roka.
Uvik nas opelješi.
Vidiš ga da se naljosko. Olba puče dok si reko ekser.
Ajdete zbogom.
Zbogom Grga. Nemojte zamjerit. Pazi , kroz ganak. Eto zbogom. Zbogom pošo. Pozdravi svoje ukućane. Oću, kako neću.
đ. kesić